Паулина Лебл-Албала: Херман Хесе (1929)

Више него ико други Херман Хесе* носи на себи јасно обележје средине из које је поникао, средине прожете спиритуализмом, религиозношћу, пиетизмом. По мајци је он унук чувеног лутеранског мисионара доктора Гундерта, који је провео свој век као Христов војник, с једином тежњом да невернике од Бомбаја до Цејлона и Малабара приведе у праву веру. Баба песникова је такође члан једне мисије и управитељица завода за девојке и жене које се ту припремају да приме хришћанство. Дете таквих супружника, мати песникова, Марија, чим је стала на снагу, живо учествује у послу својих родитеља, најревноснији им је помагач, и у првом браку удаје се такође за једног мисионара по Индији. — С друге стране, отац песников Јоханес Хесе, као син руског среског лекара, не задовољава се да траје своје дане у мирном месташцу Вајсенштајну, у руској губернији Естонији, него, тежећи увек за царством небеским, одлази с осамнаест година у Базел, у протестантски семинар, и већ у двадесет првој години наименован је за мисионара и проповедника. Вршећи разне поверене му послове, он се ускоро упознаје с прослављеним теологом Гундертом, који се, уморан од лутања, на крају свог живота био настанио у мирној швапској варошици Калву. Јоханес Хесе постаје му ученик, веран и поуздан помоћник у изради једног опсежног црквеног лексикона, и венчава се његовом ћерком Маријом, која је у међувремену остала удовица.

Из те династије мисионара и теолога, родио се и наш песник, Херман Хесе, 1877. године, у Виртембергу, у малој варошици Калву, који лежи на окомцима Шварцвалда, одакле струји и дању и ноћу планинска свежина и мирис четинара. Већ у најранијем детињству дечко је напојен причама с далеких путовања, где се патило и страдало ради виших циљева, где се презирало све што је материјално, стремећи увек идеалном. Какве дивне приче умела је да прича та мати, која је, као кћи и жена мисионара, сама писала житија разних великомученика-мисионара, и која је сматрала да је једина мисија човекова на земљи — служба Богу.

Та средина само се проширила, али се није изменила ни кад су песникови родитељи прешли у Швајцарску, у Базел, где је отац постао учитељ на мисионарском семинару. Дечку је било тек три године, али је ипак могао осетити да су и ту исти људи, исти дух: молитве и проповеди, свирање оргуља и певање песама. И тако из дана у дан, из године у годину.

Да ли је дечко, од увек врло жива, немирна и непокорна духа, био већ пресићен тиме; да ли га је бунило драконско васпитање, које је налагало само дужности а није праштало ништа непрописно; да ли је у њему проговорио ко зна који предак, пуст и необуздан, из далеке руске домовине; да ли је то био утицај бујнога и непокорног школског друга, о коме нам он сам доцније прича. Тек, млади Хесе, ма да је с четрнаест година смештен у богословски семинар у Маулброну, где га је, по завршеним студијама, чекала лепо осигурана и мирна теолошка каријера, — једва се ту станио годину дана, да једне ноћи, на ужас и запрепашћење својих богобојажљивих учитеља и другова, и на саблазан својих родитеља, побегне из те смирене средине, по цичи зими, без огртача, без паре у џепу. Куда, камо, ни сам није знао. Само не више ту, где је све пропис, где је све предвиђено и скучено, где се не прашта слобода и индивидуалност.

Какав бол за побожне родитеље, каква жалост за сина што их мора тако да уцвели. Али, као што он доцније излаже у свом Кратко сажетом животопису, чим би чуо речи „ти треба да”, одмах би се у њему нешто преврнуло, и постао би тврдоглаво упоран. Јер зашто се пред децом величају крупне историјске личности, које су обично прекрајале сав дотадашњи поредак, и наметале својим сувременицима своју вољу и своја схватања, — кад та јадна деца, чим би показала мало своје самовоље, најоштрије би због тога бивала кажњавана. А млади Хесе осећао је у себи јачину, осећао је да он има да потврди своју индивидуалност, и није је могао жртвовати ни својим родитељима ни својим учитељима. „Постоји једна врлина, — писаће он доцније, 1919. — коју много волим, једна једина. Она се зове тврдоглавост... И послушност је врлина. Питање је само кога човек слуша. Јер и тврдоглавост је послушност. Али све друге, тако омиљене и хваљене врлине, јесу послушност према законима које су људи поставили. А једино тврдоглавост не хаје за те законе. Ко је тврдоглав, тај слуша други један закон, један једини, неоспорно свети, закон у себи самоме; смисао ‘себе самога’ ... Само је онај јунак који налази храбрости за своју властиту судбину.”

Сва родитељска наговарања и молбе не помажу. И покушаји с учењем гимназије и с учењем заната изјаловили се. Неки нечастиви је проговорио у сину и унуку мисионара. Као да се хтео осветити за све оно чиме су га они прогањали у својим беседама. Забринути родитељи воде несавитљивог дечка чувеном пастору чудотворцу Блумхарту, да истера из њега нечастивог. Али овај, чијој магичној речи није дотле нико одолео, није био дорастао пркосном младићу. Повратак кући изазива још веће очајање. Поновни покушаји тражења професије, поновни неуспеси. После лутања од четири године, Хесе је најзад упослен у једној књижари као помоћник. И то је за њега спас. Књижара је у њему развила књижевника који се почео да буди — и немачка књижевност добила је новога великога песника.

Велика Хекенхауерова књижара у Тибингену, на Некару, била је зборно место студената и професора са чувеног тибингенског теолошког факултета. Ту се сазнавале све новости из духовног света, то је можда школа где се могло директније доћи у блиски додир с књижевношћу и с књижевницима него ли на самом университету. Књижара — тај велики храм науке и књижевности! Немиран и незаситив дух налази ту хране из прве руке. Ту је Хесе остао три године, од 1895. до 1899, и ту је, у главном, дат правац његовом писању.

Херман Хесе је самоук. Огромна дедина библиотека, у којој је одрастао, дала је обилатог подстицаја његовој живој машти. У њој је, поред осталих, нашао и заволео више свега Гетеа. И у семинару је он радије читао Гетеа и Хајнеа него Библију и Свете Оце. А тек у књижари! Али, важно је да он није имао систематске књижевне наставе, да га није привукла ниједна књижевна „школа”, ниједан књижевни правац. Изгледа да га и савремени писци нису много интересовали. Он се сав предавао читању сасвим разнородних писаца: час се одушевљавао Жан Полом, час се клео у Ничеа. То отимање од једног континуираног сталног утицаја начинило је да је његово дело потпуно самосвојно.

Год. 1899. прелази Хесе у Базел, где је и даље запослен у једној књижари. Ту већ неки листови почињу да објављују његове радове. Прве године новога, XX столећа, штампа он своје прво, веће, аутобиографско дело, Хермана Лаушера, а годину дана доцније, 1902, збирка песама доноси му славу.

Успех има чудну моћ. Он не само што доноси признање непознатих, и покајање блиских који сумњају и куде у почетку да би после узносили и обожавали — него у исти мах извојује борцу ведрину духа и веру у себе. Те лепе и пријатне дане прибавио је песнику успех његових Песама. Базел, мала али интелектуална варош, имала је снажан интелектуалан живот. Млади песник је ту брзо запажен. И док би, да је био у великом граду, био један од многих у гомили почетника, овде је убрзо стекао глас и уважење.

При свем том, та осетљива душа, чије младићске песме сагоревају од унутрашње ватре, нема успеха код жена. Рођен и одрастао по малим варошима, он не полаже на спољашност, нема гипкости и лакоће у кретању. Не зна да се удвара, да говори безначајне али пријатне ствари. Он сматра да реч треба само да изрази мисао, а његова мисао је озбиљна, и пре побуђује на суморно размишљање него ли на пријатан осмех. Велика варош није угладила овог паланчанина дубоких осећања. Он не уме да осваја, он уме да пати. Његови несрећни љубавници, тако чести у његовим делима, снимљени су из стварности. То су само разни видови, разне ситуације једног несрећног и неспретног љубавника: Хермана Хесеа.

Иначе, живот у Швајцарској постао је за песника лак. Сад је он већ у могућности да од свог књижевног рада живи, да остварује своје највеће жеље: путовања. Живописна Швајцарска, та земља раскошно богата најразноликијим природним лепотама, од детињства му је била мила; он упознаје, на дужим или краћим излетима, сваки њен кут, у њу ставља свог омиљеног јунака Петра Каменцинда, у њој живи сâм, с малим прекидима, готово стално, док најзад, после Европског рата, не прима и њено држављанство. Сем у Швајцарској, песник ће доцније налазити пуно уживања путујући по Немачкој, Аустрији, Италији и Индији.

Док обичне путнике Италија привлачи као земља уметности, за Хесеа, потомка мисионара, она је у првом реду земља религије. Његов пут по Италији је управо ходочашће светим местима. Лик Фрање Асиског, скромнога малога брата, засењује га, и он ће инспирисати песника за љубав према нишчима, тако узбудљиво описаној у другом делу Петра Каменцинда.

После Каменцинда, 1903, слава Хермана Хесеа није више локална. Највеће немачке издавачке куће моле га за сарадњу. Ничим нетакнута, девичански чиста лепота првог дела те књиге отворила је очи и читаоцима и критичарима, засићеним натурализмом. Хесе, с двадесет седам година, постаје један од најчитанијих савремених писаца.

Идуће године, после много устезања, одлучује се дуго прижељкивана Марија, из отмене породице базелског математичара Бернули, да се уда за њ. Освојивши ту чудну жену, која се дала годинама молити да би се удала за песника најлепше будућности који је био девет година млађи од ње — младенци желе да уживају своју срећу сами, и повлаче се у један мали кут, у скровито село на Боденском језеру, Гајенхофен, где зидају себи једну од оних кокетних швајцарских кућица, обасутих цвећем, са плавом језерском водом пред прозорима. Марија свира изванредно, и Хесе, који је музику заволео још од детињства слушајући своју мајку како свира, преживљује осећања најчистијег блаженства.

Идила се продужује, и замара, наравно. Долазе деца, најпре један, па други, па трећи син. Домаће свакодневне бриге, неговање цвећа, пецање рибе, пловљење на једрилици, прављење колекције лептирова — све то било је доста да за осам година повученог живота засити и замори супруге од којих свако има јако развијен душевни живот, тражи увек ново, и пати мислећи да му друго смета да до тог дође. На помолу је незадовољство, драма. Росхалде је роман тих брачних невоља Хесеових. Да би одложио катастрофу, он 1911. бежи на пут, што даљи пут, чак у Индију, у земљу која је била увек на уснама његових родитеља. Тај далеки и дуги пут, ма да је песника душевно обогатио и инспирисао га за његово најдубље дело Сидхарту, није излечио кризу. По повратку, супружници не могу више да живе заједно тако близу, и 1912. прелазе у Берн, где у множини познаника и пријатеља нису више упућени једно на дуго.

Ту их је затекао Европски рат. Под ударима општег окршаја Хесе пати силно. И као културан, и као религиозан човек. Он не може да схвати како се, по речима Паскаловим, може узносити убиство човека „с оне стране реке”, ако се, кад је „с ове стране реке,” сматра за највећи злочин. Он је дубоко разочаран што су књижевници, ти најбољи претставници човечанства, његова умна елита, уместо да устану против крвожедног Марса, стали сви у службу његову и узносе крвопролиће. Усред општег покоља, Хесе, једним речитим апелом, који му чини част, позива песнике и уметнике да се предаду свом душом проповедању мира. И то му његова домовина, империјалистичка Немачка, није опростила. Доцније, 1919, он пресрећан кличе поздрављајући преокрет режима у Немачкој, у књижици Заратрустин повратак. По широко схаћеном човекољубљу и пацифистичким идејама, та књига је узор своје врсте, и треба да је у рукама омладине.

Под потресима изазваним Европским ратом, као и услед потпуног разилажења са женом, Хесе је постао сав потиштен. Нису ретки тренутци кад у њему сасвим изумире вера у себе, у његово песништво и у вредност његовог књижевног рада. Исто тако, он увиђа с тугом да и најлепша и најдубља осећања пролазе, да у животу нема ни логике, ни разума, ни смисла, ни правде. Ужаснут тим сазнањем, он страховито пати, и његово душевно стање често је такво да баца у бригу његове пријатеље. Срећом он се намери на једног младог, енергичног лекара, који врши огледе психоанализе, науке коју је створио почетком XX века Сигмунд Фројд. Тај млади човек успева да изврши потпун преображај у песнику, бодрећи га и подижући у њему вољу за живот. Плод тих разговора и психоаналитичких сеанса јесте суптилан роман Демиан (1909), за који један зналац немачке књижевности каже да је „неоспорно најлепши роман нове омладине” из младо-немачког покрета. Тај роман, као и многи други написи Хесеови из те периоде, објављен је под псеудонимом Емил Синклер, јер је песник сматрао да сад, изменивши се потпуно, не треба да се потписује старим именом.

После рата Хесе се повлачи у забачени и скровити кантон Тесино, према италијанској граници, на обале тихих и сананих језера Северне Италије. Али, у колико се његов друштвени круг сузио, у толико се његова делатност проширила. Уз поезију, сада га подједнако занима и сликарство, и то му причињава пуно радости, јер песник не може да живи без радости. „При сликању човек нема, као при писању, црне прсте, него црвене и плаве.” Понекад му се чак чини да се бојом и цртежом може да изрази много шта боље и јасније него ли речима. Има неколико стотина акварела његових из послератних година, за које стручњаци налазе да су озбиљно схваћени и савесно изведени сликарски послови.

Али све то није довољно овом неуморном раднику. Хесе је можда боље него ико осетио и описао сву сласт стварања кад човек у инспирацији, сав устрептао и у грозници, осећа да дајући из себе дело, приближује се Творцу. Те странице у Гертруди, као и места у којима слика осећања ствараоца који гледа како се његово дело, довршено, откида од његове душе, и почиње да живи својим самосталним животом — свакако су необично фино аналисана осећања најређих људи — уметника креатора. Хесе жели да ствара и у другим областима, не само у оним које су му блиске. После сликарства, или, управо, упоредо с њим, мами га музика. Он је њоме уљуљкиван још у детињству, доцније и у браку. Свирао је и сам у флауту, и то, кажу, добро. Али његово осећање и разумевање музике свакако је премашало његово стварно знање, оно је, доиста, било изванредно. Гертруда је тумачење те бескрајне насладе у музици, и њу је могао написати само човек коме је музика душевна потреба, суштина живота. Додуше, Хесе је имао озбиљних музичарских амбиција, и више година је радио на једној опери у којој би било представљено „лебдење живота између два пола, између природе и духа,” као дугин лук на небу. Али, увидевши да је ту исту намеру извео Моцарт у својој Чаробној фрули много сјајније и успелије, он је одустао од свога покушаја.

Херман Хесе, ма да је рођен у време највећег напона материјализма, ма да је поникао и живео у земљи где је материјална култура достигла врхунац, слабо обраћа пажњу на њу. Шта више, он говори с ниподаштавањем о њој. Хука и граја великих вароши нису га никад привлачиле, и он је само ретко, и то на кратко време боравио у њима. Тамне горе Шварцвалда, планине и језера Швајцарске су његово најмилије боравиште. Базел и Берн, две мирне мале старе вароши, јесу места између којих се он креће у доба свог најинтензивнијег стварања. И зато кад почне да описује живот у великом граду, где је боравио само узгред, слика је бледа, непотпуна, неуспела. Такав је опис Париза у Каменцинду, који је, унеколико, требало да буде ругање варошком животу и грозничавим стремљењима.

Путовање по Индији само је учврстило његове погледе о недовољности европске културе и о дубини душевног богатства Истока, које електрифицирана Европа, у својој помамној журби, не стиже да негује.

Уопште, Хесе се није интересовао за социјалне проблеме савременог друштва. Велики покрети данашњице, проблеми читавих класа и слојева народа, као да га се нису дотакли. Он чак као да је намерно бежао од тога — изгледа да му нису били ни мало поетски. У својој аутобиографији он каже: „Одричу ми да имам смисла за стварност. Песме које певам, као и сличице које сликам, не одговарају стварности. Кад пишем, често заборављам све захтеве које образовани читаоци постављају књизи с тачним описима, и пре свега недостаје ми доиста поштовање стварности. Ја налазим да је стварност оно за шта се понајмање треба човек да брине, јер је она, — што је већ довољно тегобно — свагда и на сваком месту; док лепше и ређе ствари изискују нашу пажњу и бригу. Са стварношћу се не сме ни у ком случају бити задовољан, не сме се ни у ком случају она да обожава и поштује, јер је она случај, отпадак живота. И она, та отрцана, пуста стварност, која увек доноси разочарења, не може се ни на који други начин да измени него тако ако је опорекнемо, ако покажемо да смо јачи од ње.” И зато се Хесе не труди да човечји живот слика конкретно, него само тежи да га представи у његовој вечитој вредности, као тренутно обличје вечног божанског тока.

Не служећи се никаквим уобичајеним начинима и шаблонима реалистичких писаца, и концентришући сву пажњу само на душевне покрете својих личности, Хесе, ипак, успева да дâ изванредно живе и истинске фигуре. Он је имао једну изузетну моћ да посматра и аналише самога себе, своје нагоне, расположења, реагирања на спољне утицаје. Као што су његове песме најчистија лирика, тако су и његови романи великим делом аутобиографски; а ако његови јунаци нису сам Хесе, или бар Хесе у извесним тренутцима, они су често чланови његове породице или његови пријатељи. Те личности које он присно познаје, и из чијег осећајног живота нема за њега ниједне тајне, — крећу се по местима само бледо наговештеним, посред догађаја само овлаш скицираним, али су зато душевне силе које бију у њима представљене до танчина, и кад склопимо књигу, за нама је остао један одсек правога живота, који је понајчешће врло суморан. Ни најбољи натуралисти, који су тежње своје школе прокламовали громогласно, нису успели боље у сликању тешке судбе човечје.

Једина стварност на коју Хесе обраћа пажњу у свако доба, коју је насликао у свима видовима, и чије се присуство осећа стално и интензивно у његовим делима — јесте природа. Код њега осећање природе није ни мода, ни манир. То је његова насушна потреба. Природа је уточиште од свега, од свих невоља и разочарења. Многе и многе стране у његовом делу само су слављење природе и чезнуће да се утоне у њу. Каквих ту има красота! Дување вихора, силовитог фена, или јодловање, клицање животне радости на домаку снежних алпијских врхова; пењање на непроходне вртоглаве висине, да би се ту узабрало неколико стручића цвећа и положило их на праг вољене девојке која неће никад дознати ко је изложио свој живот опасности да их узабере за њу; па лудо ваљање по дубокој зеленој сочној трави, у ноћи кад страст распиње младог човека. То саживљавање с природом управо је лајт-мотив и његових песама, његових изванредних песама, које, следујући лепој традицији немачке лирике, не казују ништа прецизно, наративно, него само бацају један светлосни зрак на неко душевно стање. Понекад, у доцнијим делима, сликање природе изведено је можда и сувише претрпано, барокно, мало загушљиво, као, на пример, опис врта на обалама језера Лугано, у Клингзоровом последњем лету. Али је увек оригинално, и постало под непосредним утиском.

Поред природе, Хесеа никад не напуштају религиозне преокупације. Оне су за њега постале жива стварност, саставни део свакодневног живота још од првих дана кад је својим оштрим проницљивим очима погледао свет око себе. Некад су му оне биле као мелем и дивна мелодија којом га је уљушкивала његова мати. Али неумитна догма убрзо је пробудила бунтовничка осећања, која је Хесе скрупулозно описао у роману свога дечаштва Под точком. Ипак, као што се могло очекивати, побуна је убрзо угушена, и блудни син вратио се религији још с много већим жаром. Пут по Италији и Фрања Асиски подстакли су у њему скрушеност и љубав према Богу и свима створењима божјим, нарочито према слабима и беднима. Личност убогог и запостављеног богаља, у Каменцинду, који, патећи тешко, даје пример трпљења и најдубље животне филозофије, директно је постала под утицајем умбријског светитеља, и подсећа много на Живе мошти великог руског писца, који је до те мајсторски нацртане фигуре дошао по другим путевима, путевима дубоке словенске резигнације и самилости, али се у хришћанској смерности сусреће са следбеницима малога брата. Затим, учитељ Лое, у Гертруди, који проповеда теозофију и живљење за другог, својим простим и језгровитим речима тако потресе читаоце да се не могу отети његовој убедљивој науци.

Из године у годину, Хесеа све више привлачи далеки исток, Индија и Кина. Под утицајем свога оца и деде, он се још и раније интересовао за старе азијске религије. Доцније, пред сам рат, и, нарочито, у току рата, схвативши колико је пишчева мисија ташта, он налази да је једини спас за сваког човека напосе у религиозном препороду. Као некад Гете у свом Западно-источном дивану, тако је сад Хесе у својој књизи Сидхарта довео у везу немачку и азијску мисао. Боравећи у Индији, он је схватио суштину индијске религиозне мисли — вечити ток ствари, и личности у Сидхарти само су персонификације те мисли.

Хесе иде и даље. После Индије и Буде, долази на ред Кина, Конфучије и Лао-Тсе. Кинези су за Хесеа не само дубоко религиозни и мисаони народ по преимућству, него их он воли зато што су њихова дела тако далеко од стварности, што они умеју да уоче најскривенији смисао ствари, што знају боље но ико да саставе причу, бајку, чаролију. Симболи и преносна значења кинеске поезије усхићују га, јер су тако далеко од стварности, коју је он презирао. Религија је зато вечита што њени симболи важе за сва времена, у свима могућим земљама, за све врсте људи. И зато се Хесе све више окреће симболима, упрошћујући свој уметнички таленат и сводећи га на једну линију. Раскош и разнобојност живота губи се све више, да се зато погледом иде све више у дубину. У томе он подсећа на Толстоја, који је после горостасног Рата и Мира и Ане Карењине, одбацио уметничке амбиције, и богату ризницу свога списатељског дара трошио пишући приповетке за народ, у којима само извежбани читач застане пред обиљем мисли и савременом уметничком једноставношћу, док непосвећени гледају на то с извесним потцењивањем.

Име Хермана Хесеа јесте данас једно од најкрупнијих у савременој немачкој књижевности. Хесе се још непрестано развија, богати свој видокруг, продубљује своју мисао. Он је још у пуном напону стварања; тек пре неку годину прослављала је Немачка педесетогодишњицу његова живота. Према томе, пред њиме су још све могућности, и ко зна каква пријатна уметничка изненађења припрема он за своје љубитеље.

Београд, децембра, 1929.

* Биографски подаци узети су из аутобиографије песникове: Kurzgefasster Lebenslauf (Neue Rundschau, 1925), као и из монографије: Herman Hesse, од Хуга Бала, 1927. године.

Извор:

Лебл-Албала. 1929. „Херман Хесе”, у: Херман Хесе, Изабрана дела, Књига прва, с немачког превела Паулина Лебл-Албала, IX-XXV. Београд: Народна просвета.

Библиографска напомена:

Између два рата објављена су следећа дела Хермана Хесеа у преводу Паулине Лебл-Албале:
1929. године Гертруда (Изабрана дела Хермана Хесеа, Књига прва, Београд: Народна просвета), а 1940. Петар Каменцинд и Демијан (Београд: Професорска задруга).